Možda sam zakasnila sa pisanjem jer sam uveliko zagazila u četrdesete ali sam posve sigurna da moja priča može da pomogne u razrešavanju tzv." misterije" o starenju,bez da listamo časopise i gutamo stereotipne pričice o poznatim ličnostima tih godina i njihovim tajnama večite mladosti.
Sasvim obična ja ima četrdeset četiri godine,brak koji traje dvadeset godina,dvoje dece od kojih jedno muško studira u našoj divnoj prestonici i jedno žensko koje završava osmi razred. Takodje imam i muža koji radi na terenu nekih deset godina takodje u prestoici i koji se povremeno na svake dve ili tri nedelje pojavi u našoj maloj varošici. Imam pristojan posao, reći ću pristojnu platu ali svakako nedovoljnu za posao koji obavljam ( o tome neki drugi put ). Pristojno izgledam,mada su mi godine trebale da se rešim svih svojih kompleksa(klempave uši,tanka kosa,tanke usne,dugačak vrat,male grudi...) i da prihvatim sebe,takvu,čak i da budem ponosna na svoje nesavršenosti.
Sasvim obična ja uživa u nedeljnom jutru dok svi spavaju i potpuna je tišina. Miris kafe se širi okolo.Trenuci kada mogu da sedim sama sa sobom i slušam sebe su mi najdragoceniji. Palim cigaru (nezdrava navika,znam) i slatko gorak ukus kafe i miris duvana mi razbistrava misli. Prija li vama samoća? Prija li vam osećaj da tih pola sata provodite ne radeći apsolutno ništa ? Za mene je on krajnje neponovljiv.
Jer..pripremite se uskoro kreće,skakutanje veš mašine po kupatilu,doručak,ručak,večera,naravno desert,pa nedelja je,rekoše svi uglas.Premetanje po glavi šta od sastojaka imaš u kući...peglanje,pakovanje garderobe,brisanje prašine... i posle dana provedenog u trčanju od jednog do drugog,shvatiš da je onih jutarnjih pola sata bilo sve što si ti. Tvoje misli,tvoja kafa,tvoj mir,tvoje rastezanje u kućnom ogrtaču i prevelikim papučama,turpijanje noktiju,zurenje kroz prozor i slušanje omiljene pesme,pola sata.
Ovo je tek početak moje priče, da bih nastavila morala sam se vratiti unazad dve godine što i nije bilo tako teško,jer je svaki dan pomalo ličio na prethodni.
Obećavam,da ono što sledi nakon kratkog uvoda sasvim obične žene u četrdesetim,nekoga može zgroziti,nekoga oduševiti,nekoga razočarati jer zadnje dve godine bile su pune uspona,padova,ljubavi,nade,odluka i pogrešnih i pravih, svega osim da mi oduzmu tih pola sata.
Zvezdana
Нема коментара:
Постави коментар